Око 38 км североисточно од Пиротa , на левој обали дојкиначке реке, на око 1000 м низводно пре села Дојкинци, налази се црква посвећена Св. Николају Mирликијском чудотворцу.
То је једнобродна грађевина дужине 7,7 м и ширине 6,5 м са олтарском апсидом пречника 3 м, надвишена полуобличастим сводом. Својим архитектонским склопом припада сеоским поствизантијским црквама. Зидана је једва притесаним каменом, а кров цркве је покривен каменим плочама. Храм добија светлост кроз прозоре који се налазе на северној, источној и јужној страни. Делимично је укопана у земљу, те се кроз уска врата, са западне стране, силази на два степеника.
Црква у Дојкинцима је једна од паљених цркава па је нова сазидана на темељима старе. То потврђују и подаци из турских дефтера XV и XVI века, где се помињу височка села, а међу њима и Дојкинци. Из броја домаћинстава и њихове вероисповести, може се сазнати да је село имало цркву и да је она изграђена најкасније у периоду XV или XVI веку. Средином XlX века дозидана је припрата са довратницима и натпрозорцима у дрвету у облику двоструких троуглова, омазана блатом, окречена у бело и покривена црепом. Улаз је са бочне јужне стране. Мештани је (припрату) зову женском црквом.
Испод данашњег живописа из 1897. године, који је осликао Аврам Јанков Дебарлија у стилу поствизантизма, у доњим зонама зидних платна видни су делови старијег живописа, који се може определити у XVII век. Нови живопис представља сажети програм Христових страдања, са занимљивом представом Св. Христифора са пасјом главом , у наосу , као и представа Страшног суда на западном зиду.
Ово сликарство одликује оскудан колорит и упрошћен наиван цртеж. На западном зиду припрате, изнад улазних врата у наос цркве, у полкружној ниши, налази се фреска са представом патрона цркве, Св. Николе. На истом зиду је и сцена Страшног суда а при врху зида фриз са флоралном орнаментиком.
Изнад улазних врата је натпис са исписаним именима ктитора из села Дојкинци (Џуна, Станоје, Златко, Гоша, Станко, Кола, Манча, Тричко, Хранча, Мада, Лила и Сава) и двојице житеља из суседног села Брлог (Стојан и Неца). На крају текста је уписана година 18IX7 (1879).
Исти аутор је сликао и иконе на иконостасу (на иконама је потпис, живописац Аврам Јанков Дебарлија), где се показао као бољи мајстор и врстан иконописац. Дрвени иконостас, конструкцију и резбарију, која је бојена, према речима мештана највероватније су радили мајстори самоковске школе. Како су Царске двери на иконостасу пропале, урађене су нове, али у плићем рељефу, без употребе боје, и претпоставља се да их је израдио Душан Лилић, дрворезбар из суседног села Брлог, или локални мајстор Александар Манчић. Икона Господа Исуса Христа са иконостаса, а нешто касније и икона Пресвете Богородице са иконостаса, су украдене заједно са крстом и јеванђељем са часне трпезе од стране непознатих починиоца који су у два наврата насилно обијали овај храм.
Звоник, унутар црквене порте у северозападном делу, је из 1899. године. Саграђен је од бондрука, има полукружан улаз изнад кога су три мања отвора а на бочним странама по два отвора. У унутрашњости су звона са натписима:
У јужном делу унутрашњости црквене порте налази се економски објекат, у духу народног градитељства, највероватније подигнут заједно са припратом цркве, средином XIX века. У њему је, у почетку, једно време била дојкиначка школа. Данас је он делимично реновиран од стране мештана и служи као конак, који у свом саставу има кухињу са великом трпезаријом за прихват гостију, сабраних око храмовне славе 19. децембра. Сваке године благодаћу Господњом, уз присуство мноштва верника храмовна слава се обележава Светом Литургијом, литијама око храма, резањем славског колача и у наставку трпезом љубави, АГАПЕ, у просторијама конака, коју припрема колачар-домаћин за ту годину, из редова мештана. Врло често простор храма буде недовољан да прими све вернике који се окупе на Светој Литургији, око Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа у Светом причешћу.
Овај храм торжествено прославља и празник Силаска Светог Духа на апостоле, Светом Литургијом и литијом око цркве, која се наставља обходом кроз поља и читаво село.
Благодарећи Богу и Његовим свештенослужитељима, од којих су многи били и сами мештани, овај храм, има јединствен, за цео Горњи Висок, до сад непрекинут, континуитет служења Литургије недељом и празницима. Међу њих спада, као најзначајнија личност, блаженопочивши епископ нишки Господин др. Јован Илић, рођен и одрастао у Дојкинцима, који је у њој и сам, у више наврата, служио архијерејску Литургију.
Уназад петнаестак година неуморно, самопожртвовано, свим срцем у љубави и страху Божијем, служи Господу, у овом Светом храму, мештанин, свештеник у пензији, јереј Ђорђе Панић.
Црква св.Николе у Дојкинцима је проглашена за кутурно добро 1984.године.
Тропар Светом Николи