На 18 км источно од Пирота, на десној обали реке Јерме, у близини села Суково, у подножју брда Царев камен, смештен је манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице, у народу познатији под именом Суковски манастир. Градња манастира трајала је од 1857. до 1859. године, о чему сведочи натпис изнад прозора на западној фасади. изнад прозора, уклесаног на самом зиду:
„ Поче се лето 1857. Заврши се лето 1859“.
Црква Суковског манастира је триконхос са три полукружне апсиде.
Зидана је сивим тесаним каменом наизменично са врућим кречом, а покривена ћерамидом. На врху је кубе кружне основе са крстом. Припрата цркве је обновљена 1947.године.
Сама црква живописана је 1869.године. Зидна декорација представља хронолошки пресек историје Старог завета, хришћанске и српске цркве.
О постанку манастира постоји занимљиво народно предање :
Данашње целокупно манастирско имање припадало је Турчину Сали-бегу из Пирота, који је имао сина јединца по имену Емин тако да је он овде често боравио.
Једном, шетајући имањем, Сали-бег сретне Вељу, сироче из Великог Села, који је на месту данашње цркве нешто копао.За Вељу су мештани говорили да снива
загонетне снове и да у сну чује непознате гласове. А у сновима му се често, као и тада, јављала Богородица окружена анђелима и наредила му да на месту
званом "Црквиште" откопа манастир. Веља, са још неколико мештана, а под надзором крупачког јереја Јована Мадића на том месту поче да копа и нађоше кандило и
икону,што је упућивало на постојање пређашњих темеља храма Божијег. Када је Емин видео шта Срби на његовом имању раде, почео је да их грди и вређа, покушавајући
да обесчасти свето место. Тог момента одузе му се тело и изгуби памет, а родитељи, избезумљени од бриге, позваше попа Јована у помоћ. Он очита молитву Богородици
пред свим присутним мештанима, а Емину одмах би лакше. Након што се Сали-бег поклони овом светом месту, те пољуби Вељину руку, његов син устаде и потпуно оздрави.
Тада се бег обавеза да ће помоћи градњу храма, па ускоро поп Јован доби и царски ферман којим се дозвољава обнова манастира. Поп Јован се из Крупца пресели, заједно
са Вељом у Суково, а ускоро владика Антим замонаши Вељу у Старој цркви у Пироту. Веља, у монаштву наречен Венијамин и поп Јован скупише довољно прилога, те се тако
и заврши градња манастирске цркве.
Манастир Пресвете Богородице у Сукову, проглашен је за споменик културе 1968. године.
(преузето са сајта Суковског манастира)
